Zaštita prava i bezbednosti novinara, kao i slobode medija generalno, zahteva posvećenost i proaktivno delovanje ne samo novinarskih udruženja i medijskih sindikata, nego i individualnih novinara, urednika, kamermana, fotoreportera i drugih medijskih profesionalaca. Znajući koja su prava i slobode zagarantovane novinarima i medijskim profesionalcima domaćim zakonodavstvom u zemljama Zapadnog Balkana, a takođe i međunarodnim zakonima i konvencijama, od suštinskog značaja je očuvanje i zaštita slobode medija.
Prava novinara i sloboda medija utemeljena su u članu 10. Konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.
„Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva“.
Ekonomsku održivost i nezavisnost medija ne sme ugrožavati ni država, ni bilo koje druge javne i privatne kompanije ili organizacije. Pretnja ekonomskim sankcijama je neprihvatljiva u demokratskim društvima, a država mora da štiti medije od ekonomskih pritisaka i/ili pokušaja „ucenjivanja“ medija kroz javno finansiranje, marketing ili plaćene reklame. Privatne kompanije moraju poštovati nezavisnost medija i uzdržavati se od vršenja pritisaka i pokušaja brisanja granice između novinarstva i reklamiranja.
Sve države dužne su osigurati medijima u obavljanju svog posla uživanje pune zaštite nezavisnog sudstva i vlasti. Novinari i drugi medijski profesionalci treba da budu sigurni od fizičkih napada i uznemiravanja. Pravosudni organi moraju da sprovode pune istrage i kažnjavati svako kršenje prava, kao i pretnje uskraćivanjem tih prava.
Cenzura mora biti striktno zabranjena. Nezavisno novinarstvo u svim medijima treba da bude slobodno od progona, političkih pritisaka ili mešanja regulatora iz javnih vlasti. Štampani i onlajn mediji treba da budu oslobođeni od podnošenja zahteva za državnu licencu.
Korišćenje satire u novinarstvu je potpuno legitiman oblik izražavanja. Humor i satira, zaštićeni članom 10. konvencije, dozvoljava medijima preterivanje, čak i provokacije, sve dok one ne obmanjuju javnost.
Štaviše, uloga medija nije ograničena samo na informisanje javnosti – pluralistička demokratija i sloboda političke debate zahtevaju da javnost bude informisana o pitanjima od javnog interesa, što podrazumeva pravo medija na saopštavanje negativnih informacija i da kritikuju političke ličnosti i javne službenike, kao i pravo javnosti na informisanje.
Kao rezultat toga, novinari i mediji imaju legitimno pravo da objavljuju informacije o javnim ličnostima i zvaničnicima koje su „šokantne“, „uznemirujuće“, pa čak i „uvredljive“, sve dok služe javnom interesu i pravu javnosti da bude informisana o svim pitanjima, uključujući i kontraverzna pitanja.
Privatni i porodični život političkih ličnosti i javnih službenika ne treba da podleže medijskom izveštavanju, jer oni mogu kršiti član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Ipak, informacije o njihovom privatnom životu mogu biti iznesene ako su one direktno povezane sa obavljanjem njihovih javnih funkcija, bez nepotrebne štete trećim licima (deci ili drugim članovima porodice). Kada govorimo o uplitanju u privatnost političkih ličnosti i javnih službenika radi javnog interesa, „javni interes“ treba shvatiti kao postupak i/ili informaciju koji imaju u cilju da pomognu javnosti u formiranju mišljenja ili da donosi odluke o određenim pitanjima ili događajima, uključujući i otkrivanje krivičnih dela ili prekršaja, ili za sprečavanje javnosti da bude obmanjena izjavama ili postupcima pojedinaca ili organizacija. Novinari i urednici treba da procene javni interes na osnovu svakog slučaja, pre objavljivanja informacija iz privatnog života.
Slično, kada političke ili javne ličnosti privlače pažnju na pojedine aspekte svog privatnog života, mediji imaju pravo da izveštavaju i informišu javnost. U slučajevima kada su ljudi koji su pod istragom, dožive ličnu tragediju, mediji moraju da obrate pažnju i da pristupe tom pitanju sa dužnim saosećanjem i razboritošću.
Sloboda kritike javnih zvaničnika daje novinarima i medijima mogućnost nadzora nad radom javnih službenika i javnih ličnosti generalno. Političke ličnosti, javni zvaničnici i druge javne ličnosti „dobrovoljno“ su odlučile da steknu poverenje javnosti i prihvatile su da budu izložene javnim političkim debatama. Stoga su predmet javnog nadzora i potencijalno velike i značajne kritike u medijima zbog načina na koji obavljaju svoje dužnosti. Mediji dakle, deluju kao javni nadzornici, doprinoseći transparentnosti i odgovornom obavljanju javnih funkcija, i zaštiti slobode političke debate i pravo građana da razgovaraju o svim pitanjima koja utiču na njihov život. Političke ličnosti ne treba da budu zaštićeni od kritike više nego ostali, stoga novinari i mediji ne treba da se suočavaju sa teškim sankcijama zbog kritičkih komentara ili izloženosti javnosti političke i javne ličnosti. Ovaj princip važi i za javne službenike; izuzeci se smeju dopustiti jedino u pojedinim ograničenim slučajevima, kada se on meša u rad javnih službenika (kao npr. u pravosuđu).
Pravo na slobodu informisanja je jedan od temelja demokratskog društva. Obezbeđivanje pristupa informacijama od javnog značaja je neophodnost za sve javne organe. Pravo na informisanje zasniva se na osnovnom principu po kojem sve informacije kojima raspolažu javne vlasti, treba da budu otvorene, i ovo pravilo može se kršiti samo u pojedinih ograničenih okolnosti. Novinari i mediji imaju pravo na neometan pristup svim informacijama i izvorima, uključujući i strane.
Države i institucije koje kontrolišu državu, preuzele su odgovornost (kroz domaće zakonodavstvo i/ili međunarodne konvencije) da ne ograničavaju slobodu informisanja novinarima i medijima i da pružaju podršku njima u prikupljanju i traženju informacija. Iako pravo na slobodu informisanja pripada svim građanima a ne samo novinarima, i predstavlja pravo od posebne važnosti za novinarstvo jer je najveći kriterijum za slobodno društvo i slobodne medije. Ostvarivanjem prava na slobodu informisanja, novinari i mediji mogu pomoći u osiguranju odgovornosti i transparentnosti vlade i da zagovaraju učešće građana u procesu odlučivanja od strane javnih vlasti.
Pravo na slobodu izražavanja sadrži: pravo na slobodu mišljenja, pravo primanja informacija i ideja, pravo prenošenja/distribucije informacija i ideja i pravo na istraživačko novinarstvo.
Pravo na slobodu mišljenja je prvi uslov za sve druge uslove i uživa apsolutnu zaštitu. Pravo prenošenja informacija i mišljenja ima veliki značaj za politički život svake države i njenih građana. Pravo na primanje informacija ili ideja je pravo da se informacija prikuplja i traži putem svih mogućih zakonitih izvora i odnosi se na slobodu štampe/medija, uključujući i slobodu štampanja i distribucije dnevnih novina i drugih štampanih glasila, slobodu emitovanja radio i televizijskih programa, slobodu objavljivanja sadržaja na internetu, a takođe i obaveze i odgovornosti koje proističu za sve učesnike u ovom procesu.
U svom tumačenju člana 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, Evropski sud za ljudska prava je proširio pravo na slobodu izražavanja uključivanjem ne samo slobodu objavljivanja, nego i slobodu istraživanja, koja je jako bitna za istraživačko novinarstvo.
Pravo novinara i medija na prikupljanje, istraživanje i širenje informacija ne sme biti ugrožena ili biti predmet zabrana i kažnjavanja. EU standardi za slobodu izražavanja nalažu vladama da proklamuju, štite i poštuju slobodu izražavanja, raznovrsnost medija i njihovu političku, kulturnu i društvenu misiju.
Ovaj zakon uređuje osnivanje, funkcionisanje i nadležnosti za Redio-televiziju Kosova, u cilju obezbeđivanja tačnog, objektivnog, nepristrasnog i brzog informisanja građana Republike Kosovo.
Odgovorni novinari i mediji moraju poštovati autorska prava, bilo autorska prava ili druga srodna prava, čija dela koriste. To su osnovna prava koja štite sve stvaralačke ili intelektualne napore. One obezbeđuju podršku autorima i obliku priznanja i honorara i pružaju bezbednost da je njihov rad zaštićen od neovlašćenog umnožavanja. Autorska prava su zaštićena zakonom o autorskima pravima i drugim srodnim pravima, kao i novinarskim etičkim kodeksima ponašanja za medije i novinare, koji vlasnicima daju pravo na ovlašćenje ili zabranu bilo koje reprodukcije svog rada.
Zapravo, ova dela ne uživaju adekvatnu zaštitu jer mediji često distribuiraju, koriste i predstave ih u javnosti na način koji krši autorska prava. Mediji mogu koristiti sažetke i citate u razumnom trajanju, materijal iz drugih publikacija i drugih nosilaca autorskih prava bez saglasnosti, pod uslovom da citiraju njihov izvor. Za bilo kakvo značajno korišćenje ili reprodukciju materijala koji su zaštićeni autorskim pravima, potrebna je posebno odobrenje nosioca autorskih prava, osim u slučajevima kada je autorsko pravo već odobreno u materijalu.
Novinari i medijski profesionalci kao i drugi radnici imaju osnovne garancije u pravu na rad. Individualna prava na zapošljavanje sadrže: pravo na rad, zaštitu protiv diskriminacije, bezbednost na radu, odgovarajuće uslove rada, odgovarajuću platu, pravo na sindikat, pravo na kolektivni ugovor, pravo na informisanje, savetovanje i posebnu zaštitu određenih kategorija zaposlenih: deca i mladi, žene, pripadnici manjinskih grupa, zaposleni migranti itd.
Individualna prava na zapošljavanje zaštićena su različitim uredbama, uglavnom iz Zakona o radu, koji utvrđuje da poslodavci treba da imaju zaključene ugovore o radu sa novinarima i medijskim profesionalcima, i da obezbede penzionisanje i pokrivanje zdravstvene zaštite, u skladu sa zakonskim odredbama, regulisanjem maksimalnog radnog vremena, dajući zaposlenima plaćeni godišnji odmor, isplaćujući im dogovorenu platu, jednom rečju, garantuje sva prava koja uživaju svi drugi građani.
Ovaj zakon utvrđuje prava, odgovornosti, principe i mere u vezi zaštite ličnih podataka i osniva instituciju koja je odgovorna za nadzor legitimnosti obrade podataka.
U cilju promovisanja tolerantnog i demokratskog društva na Kosovu kroz poštovanje međunarodnih standarda za ljudska prava i slobode izražavanja, i u cilju sprečavanja jezika klevete i uvrede, 2008. godine je usvojen Zakon protiv kleveta i uvreda. Cilj ovog zakona je uređenje građanskih odgovornosti za klevete i uvrede.
Ovaj zakon garantuje svakom fizičkom i pravnom licu, bez diskriminacije na bilo kojoj osnovi, nakon zahteva, pristup dokumentima kojim raspolažu, koji su izrađeni ili primljeni od strane javnih institucija.
Poverljivost novinarskih izvora i pravo novinara da koriste izvore bez imena moraju se poštovati u potpunosti. Policijske pretrese kancelarija i drugih medijskih prostorija, presretanje komunikacija kako bi se otkrio izvor ili kako bi se ugrozio kredibilitet procesa uredništva je neprihvatljivo u demokratskim društvima.
Čak i kada nastojimo da zaštitimo bezbednost novinara, agencije za sprovođenje zakona ili pravosudne institucije ne treba da nalažu medijskim profesionalcima da dostave informacije ili materijal (npr. beleške, fotografije, audio ili video snimke) koje su dobili za potrebe izveštavanja u kriznoj situaciji, a takođe ne treba da takav materijal zaplene i koriste u sudskim postupcima. Svako odstupanje od ovih principa predstavljalo bi kršenje člana 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima i relevantnog zakonodavstva Evropskog suda za ljudska prava.
Zakon o zaštiti izvora u novinarstvu reguliše pitanje zaštite prava novinara za očuvanje izvora informacije.
Ova Kodeks, izrađen iz postojećih međunarodnih standarda novinarske prakse, ima za cilj da služi kao osnova za samoregulativni sistem koji bi se smatrao profesionalno i moralno obavezujući za novinare, reportere, urednike, vlasnike i izdavače novina, portala i novinskih agencija.