Vesti

Autorke Nora LUTA i Julia PAUL, Prevod: Bruno Neziraj

Retko se obeduje sa neprijateljom - deliti hranu samo po sebi predstavlja čin prijateljstva. Izrazi „sedeti oko stola“ i „deliti hleb“ se često koriste kao opis načina okupljanja zaraćenih strana kako bi se razbile barijere. Dakle, može li hrana pomoći u rušenju barijera u zonama sukoba Severne Irske i Kosova, ?

„Jesti je veoma pozitivno iskustvo“, kaže Yvonne McCullagh, katolkinja/nacionaliskinja iz Severne Irske. Dok na Kosovu, Srpkinja, Ivana Pavlović kaže:

„Podeliti dobar obrok može zaista izgraditi poštovanje i prijateljstva.

Ali ipak, u prošlim sukobima je u obe zemlje hrana često bila značajan faktor.

Spomenik gladi. Ostrvo Rathlin, Severna Irska. © Allan LEONARD @MrUlster

U Severnoj Irskoj, koncept „gladi“ je bio moćno političko oruđe. U 19. veku je glad tokom 1845-49 u Irskoj ubila milion ljudi i uticala da skoro dva miliona emigrira. U to vreme, pre nego što je ostrvo podeljeno, većina zemljišta je bila u vlasništvu engleskih protestantskih zemljoposednika, ali su je obrađivali siromašni katolički zemljoradnici. Davali su useve za Britaniju, ali im je ostajalo premalo da se prehrane i oslanjali su se na krompir kao hranu. Kada je rod krompira propao nekoliko uzastopnih godina, stotine hiljada irskih zemljoradnika je iseljeno sa svojih zemalja, dok je britanska vlada pružila malo pomoći osim narodnih kuhinja.

Spomenik preminulima u štrajku glađu, sa informativnim posterom Pat SHEEHAN MLA (Šin Fejn). Falls Road, Belfast, Severna Irska. © Allan LEONARD @MrUlster

Skok unapred 140 godina i Irska je bila usred najgorih godina tokom Nevolja. Sada je ostrvo podeljeno između nezavisne države Republike Irske i nove države Severne Irske (kao deo UK). U Severnoj Irskoj je glad korišćena kao ratno oruđe. Ljudi iz IRA koji su bili zatvoreni u zatvoru Mejy su se pet godina borili da budu priznati kao politički zatvorenici; na kraju su pribegli štrajku glađu. Deset ljudi je preminulo. Na kraju je britanska vlada pregovarala da dozvoli ustupke onima koji su još u zatvoru.

„Tradicionalna kosovska hrana“. Izvor slike: YouTube

Na Kosovu je hrana takođe politizovana — i pre i posle rata. Za vreme Socijalističke Republike Jugoslavije, kako je antropolog sa Univerziteta u Prištini Arsim Canolli pisao, vlada je nastojala da modernizuje proizvodnju hrane promovišući „jugoslovensku kuhinju“, koja je bila pretežno srpska. Međutim, u selima su lokalni ljudi uzgajali proizvode i kuvali kao i uvek. Canolli je istraživao kako je, posle rata, kuhinja korišćena u pokušaju da se pomogne u stvaranju „kosovskog“ identiteta:

„Lokalni kuvari, konobari, političari i turistički vodiči su brzo reagovali opisujući određena popularna lokalna jela kao „tradicionalno kuvanje“, izraz koji su usvojili kao etiketu za klasifikovanje „kosovske kuhinje““.

Isto tako, često su restorani tvrdili da su albanska jela lokalna i nacionalna.

Dakle, kako danas hrana pomaže u prevazilaženju podela u oba društva?

Police sa hranom. Bangor Banka hrane & Resursni centar za podršku zajednici. Bangor, Severna Irska. © Allan LEONARD @MrUlster

U Severnoj Irskoj, glad je ponovo centralno pitanje u životima mnogih ljudi. Promene socijalnih davanja i rastući troškovi života su uticali na otvaranje sve više banaka hrane širom Ujedinjenog Kraljevstva. U Severnoj Irskoj, dobrotvorna organizacija Trussell Trust vodi 23 banke hrane u svih šest okruga. Izveštava se da je između aprila 2023. i marta 2024. podelila 90.375 hitnih paketa, uključujući 60.831 za decu. Ovo je povećanje od 11% u odnosu na 2022. i povećanje od 143% u odnosu na isti period pre pet godina.

Sveže isečen korijander. Društvene bašte Grow. Westland Gardens, Waterworks, Belfast, Severna Irska. © Allan LEONARD @MrUlster

Dok siromaštvo hranom pogađa obe zajednice, kako korisnike tako i volontere u bankama hrane, društvene bašte omogućavaju pozitivnije interakcije oko hrane. Grow je mala multikulturalna dobrotvorna organizacija koja podržava lokalne građane da razviju i vode društvene bašte. Pomaže u rešavanju problema siromaštva u hrani – a posebno nedostatka pristupa svežoj hrani – kao i obezbeđivanju novih prirodnih staništa u gradu Belfastu – okuplja ljude da poboljšaju mentalno zdravlje i pruže dobrodošlicu imigrantskim zajednicama. U Grow se govori petnaest različitih jezika, a dobrotvorna organizacija je pomogla u razvoju pet bašti širom Belfasta. U svom centru, u parku Waterworks u severnom Belfastu, volonteri takođe kuvaju hranu koju su oni uzgajali u kuhinji dobrotvorne organizacije i zajedno dele obroke.

Katie SHUKRI i Yvonne McCULLAGH. Društvene bašte Grow. Westland Gardens, Waterworks, Belfast, Severna Irska. © Allan LEONARD @MrUlster

Volonterke Katie SHUKRI i Yvonne McCULLAGH žive u severnom Belfastu i postale su prijateljice zahvaljujući se bašti Grow. Yvonne ima 69 godina i poreklom je katoličkog/nacionalističkog porekla, dok Katie ima 73 godine i odrasla je kao protestantkinja/unionistkinja. Obe odmah potvrđuju da se ne bi srele da nije bilo bašte Grow.

Sedeći na sofi Yvonne u njenoj kući u severnom Belfastu, Katie je rekla: „Sprijateljile smo se i uradile mnogo stvari zajedno, a sve je podstaknuto sastankom u bašti“.

Yvonne mi je rekla: „Iako se radi o istim sastojcima, možete ga obraditi drugačije - tako da mi se dopada način na koji to radite i pomislim: „Probaću to“. Dakle, delite, učite jedni od drugih. Usredsređujete se na pozitivne stvari. I to je ono što mi se sviđa. Ono što se dogodilo u bašti je Grow da se ne usredsređuje na razlike. Usredsređujete se na sličnosti i sve je pozitivno“.

Obe žene imaju zapanjujuće životne priče. Yvonne je napustila Severnu Irsku da bi upisala univerzitet u Dablinu 1970-ih, nakon što je izgubila prijatelje iz detinjstva u borbama, a i nju samu je oborilo vojno vozilo. Provela je 20 godina u Americi pre nego što se vratila u Severnu Irsku:

„Nevolje su zaista bile veoma strašne za mene, jer baš kada sam počela da shvatam da je svet veći, sve se zatvorilo. Jedva sam čekala da izađem. Bila sam tako ljuta. Bila sam ljuta na sve koji su se borili, IRA, UVF, nije me bilo briga ko je. Bila sam veoma uznemirena zbog svega u vezi sa tim“.

Katie je odrasla u Ballymurphy u nacionalističkom zapadnom Belfastu - uprkos svom protestantskom poreklu – ali njen život se promenio kada je upoznala svog budućeg muža dok je radila u noćnom klubu sa 19 godina. On je bio muslimanski kapetan egipatskog broda, i nakon samo nekoliko sastanaka, ona se udala za njega i ima troje dece. Provela je narednih nekoliko godina putujući s njim na brodu, boraveći u zemljama poput Egipta i Libije, a povremeno se s njim vraćala domu u Belfast. I pored ogromnih razlika među njima, bili su srećni i kaže da su ga i njene komšije uglavnom prihvatile.

Njeno iskustvo znači da je u Grow posebno privlače žene imigrantkinje:

„Naravno, pošto je moj muž bio Egipćanin, uvek sam osećala da bi bilo lepo pokušati da im pomognem i čujem o svim različitim stvarima sa svih različitih mesta. Govorim malo i arapski i stvarno volim da ponekad mogu da komuniciram sa njima“.

Ali i Yvonne takođe oseća vezu sa ženama imigrantkinjama. Ona ima problema sa mobilnošću i živi u zaštićenom stambenom kompleksu sa drugim ljudima iz katoličke/nacionalističke zajednice. Međutim, ona kaže da se, kada se prvi put uselila, nije uvek osećala kao kod kuće:

„Svi ljudi koji žive tu, svi žive na ovim prostorima ceo svoj život. Uopšte se nisu pomerili iz tog područja. I gledali su na mene – ne zbog Amerike, već zato što sam dolazila iz drugog dela Belfasta – kao na autsajdera“.

Iako je Yvonne rekla da veruje da su mnogi ljudi u Severnoj Irskoj delili prijateljstva u podeljenim zajednicama, čak i tokom Nevolja, priznaje da te barijere i dalje mogu postojati:

„Bilo bi lepo da to nije samo upoznavanje ljudi iz različitih zemalja, već upoznavanje sa obe strane zajednice. Jer ako se sastajete oko hrane, usredsređujete se na nešto što je pozitivno u vašem životu, nešto što vas nahranjuje“.

Na Kosovu, tradicionalna hrana — poput punjene paprike, gulaša i ajvara — važan su deo kuhinje. Albanci i Srbi su vekovima živeli jedni pored drugih, uprkos ratu 1990-ih, pa zajednička hrana, iako može nositi nešto drugačije nazive i pripremati se, ipak ima sposobnost da prevaziđe razlike i zbliži ljude.

Jedan primer je albanska filija i srpska obaruša. Filija je slojevito jelo nalik na palačinke koje se priprema na otvorenoj vatri i danas se široko slavi u albanskoj zajednici. Ali za mnoge Srbe posebno mesto u kulinarskom nasleđu zauzima obaruša, koja se pravi malo drugačije.

Shenaj Zeneli je iz podeljenog grada Mitrovice, ali trenutno živi u Prištini, glavnom gradu Kosova. Ona je Albanka. Za njenom trpezom se služe jela poput filije. Ali, filija je omiljeno jelo i Ivane Pavlović, iz Leposavića u severnom srpskom delu Kosova. Ona je Srpkinja.

„Moja baka je pravila obarušu, ali vidim da se danas više slavi filija u albanskoj zajednici“, rekla je Ivana.

Shenaj ZENELI. Slika je korišćena uz dozvolu.

Dve žene su se prvi put upoznale na časovima jezika, gde je Shenaj predavala Ivani albanski, a sada su prijateljice godinama. Shenaj je objasnila da u regionima gde su kulturne podele duboke, pronalaženje zajedničkog jezika može biti izazov. Ali ponekad, kaže ona, najjednostavniji gestovi imaju moć da grade mostove i podstiču razumevanje:

„Jedan od tih gestova je deljenje obroka. Većina hrane koju imamo je slična srpskoj zajednici jer smo živeli zajedno i način ishrane je bio manje-više isti, osim što je albanska zajednica pripremala više jela sa testom, a kod Srba su malo ređa. Živeli smo zajedno na istom prostoru, delili smo i prenosili jedni drugima naše običaje i tradiciju, verovanja i recepte za hranu“.

Ivana PAVLOVIĆ. Slika je korišćena uz dozvolu.

Shenajin stil kuvanja je zaintrigirao Ivanu:

„Moje sopstveno putovanje povezivanja kroz hranu poprimilo je zanimljiv preokret kada sam upoznala Shenaj. Ona ima jedinstven stil kuvanja koji naglašava organske sastojke i opcije sa niskim sadržajem masti, što je u skladu sa mojim preferencijama za lakšim obrocima, tako da sam prilično uživala u njenom kuvanju“.

Ivana je uverena da hrana može poslužiti kao dobar način za povezivanje Albanaca i Srba, a Shenaj se slaže:

„U mojoj strasti prema kuvanju upoznala sam te izvanredne žene iz srpske zajednice koje su mi pokazale mnoge recepte i mnoge „trikove“ o pripremi hrane i kolača, koje praktikujem u svakodnevnom životu i načinu prehranjivanja porodice. Hrana koja nas je najviše povezala, rekla bih, je ono što dve zajednice očigledno najviše konzumiraju: meso i kolače. Ja vidim hranu kao način povezivanja i međusobne saradnje“.

U konfliktnim regionima poput Balkana i Severne Irske, gde političke i istorijske razlike često prevladavaju razgovorom, hrana može biti moćno oruđe za izgradnju mira. Čin kuvanja i deljenja tradicionalnih jela omogućava ljudima iz različitih sredina da se okupe i slave sličnosti.

Kao što je Katie Shukri rekla:

„Ako vas neko pozove na nešto, sve dok ima i hrane, ljudi će otići. Ovo privlači ljude znate - stvarno i istinski“.

* * *

Ovaj članak je deo serije koju su zajednički napisali učesnici iz Kosova i Severne Irske u okviru projekta mirovnog novinarstva, Izveštavanje o nemirnoj prošlosti, koji je pokrenuo i organizovao Udruženje novinara Kosova u partnerstvu sa Shared Future News, uz finansiranje Ambasade Velike Britanije u Prištini. Prikazane činjenice i izraženi stavovi su autorski i urednički nezavisni od bilo kog donatora.